Raskršće sumraka

Начало книги

Rodel Ituralde mrzeo je da čeka, mada je dobro znao da se vojnički život uglavnom sastoji od čekanja. Čekaš na narednu bitku, da se neprijatelj pokrene, da negde pogreši. Posmatrao je šumu okovanu zimom nepomičan, kao da je i sam drvo. Sunce je bilo na pola puta do zenita i nimalo nije zračilo toplotom. Dah mu se ledio ispred lica i mrazom pokrivao uredno potkresane brkove i crno lisičje krzno kojim mu je kukuljica bila opervažena. Bilo mu je drago što mu kalpak visi o jabuci sedla. Oklopni prsnik zadržavao je hladnoću i prenosio ju je kroz kaput i sve slojeve vune, svile i platna ispod njega. Čak je i Strelino sedlo bilo hladno, kao da je beli škopac sazdan od zaleđenog mleka. Da je stavio kalpak, mozak bi mu se pomutio od hladnoće.

Zima je okasnila u Arad Domanu, prilično okasnila, ali kada je naposlet-ku stigla - osvetila se za sve to kašnjenje. Od letnje vreline, koja je potpuno neprirodno trajala sve do kasne jeseni, do zimskih mrazeva za manje od mesec dana. Lišće koje je preživelo dugu letnju sušu sledilo se pre nego što je stiglo da promeni boju i sada se presijavalo na jutarnjem suncu kao nekakvi neobični, ledom pokriveni smaragdi. Konji dvadesetak oružnika oko njega povremeno su kopitima kopali duboki sneg. Za njima je bilo dugo jahanje, a pred njima još dalji put, bez obzira na to hoće li taj dan poći po dobru ili po zlu. Tmurni oblaci valjali su se nebom prema severu. Nije morao da osluškuje svoj osećaj za vreme da bi znao kako će pre sumraka postati ledeno. Nemaju izbora nego da dotad nađu neko sklonište.

Читать дальше →