Tahmasib

Начало книги

Dokotrlja se ogromni crveno-beli autobus. Putnike pozvaše da posedaju.“No, pa, idite“, reče Dauge.

Bikov progunđa: „Imamo vremena. Dok svi posedaju…“

Ispod oka pogledao je kako se putnici jedan za drugim, bez žurbe penju u autobus. Bilo ih je stotinak.

„To će potrajati najmanje petnaest minuta“, dostojanstveno primeti Griša.

Bikov ga strogo pogleda:

„Zakopčaj košulju.“

„Ali, tata, vrućina je“, reče Griša.

„Zakopčaj košulju“, ponovi Bikov. „Ne idi razdrljen.“

„Ne ugledaj se na mene“, dodade Jurkovski. „Ja mogu, ali ti — još ne.“

Dauge ga pogleda i obori oči. Nije hteo da posmatra Jurkovskog — njegovo samouvereno, mlohavo lice, sa gadljivo opuštenom donjom usnom, tešku tašnu sa monogramom i raskošno odelo od porozne stereosintetike. Bolje je ipak bilo gledati u visoko, prozračno nebo, bez ijednog jedinog oblačka, čak i bez ptica — nad aerodromom su ih rasterivali ultrazvučnim sirenama.

Bikov mlađi je pod budnim okom Bikova starijeg zakopčavao okovratnik. Jurkovski čeznutljivo reče:

Читать дальше →