Тахмасиб

Начало книги

Докотрља се огромни црвено-бели аутобус. Путнике позваше да поседају.“ Но, па, идите“, рече Дауге.

Биков прогунђа: „Имамо времена. Док сви поседају…“

Испод ока погледао је како се путници један за другим, без журбе пењу у аутобус. Било их је стотинак.

„То ће потрајати најмање петнаест минута“, достојанствено примети Гриша.

Биков га строго погледа:

„Закопчај кошуљу.“

„Али, тата, врућина је“, рече Гриша.

„Закопчај кошуљу“, понови Биков. „Не иди раздрљен.“

„Не угледај се на мене“, додаде Јурковски. „Ја могу, али ти — још не.“

Дауге га погледа и обори очи. Није хтео да посматра Јурковског — његово самоуверено, млохаво лице, са гадљиво опуштеном доњом усном, тешку ташну са монограмом и раскошно одело од порозне стереосинтетике. Боље је ипак било гледати у високо, прозрачно небо, без иједног јединог облачка, чак и без птица — над аеродромом су их растеривали ултразвучним сиренама.

Биков млађи је под будним оком Бикова старијег закопчавао оковратник. Јурковски чезнутљиво рече:

Читать дальше →