Piknik pored puta

Начало книги

Stojim juče s njim u magacinu, a već se smračilo, ostalo nam je samo da skinemo specodela i možemo u «Boržč» na čašicu žestine. Ja stojim prosto onako, podupirem zid, odradio sam svoje i već držim spremnu cigaretu — čitava dva sata nisam mogao da zapalim, a on se još bakće sa svojim blagom — jedan sef je napunio, zatvorio i zapečatio, sad puni drugi — uzima sa transportera «prazne kutije», svaku zagleda sa svih strana (a teške su, prokletinje, imaju po šest i po kila) i, stenjući, pažljivo ih ređa na policu.

Koliko se on već sa tim «kutijama» muči i sve bez ikakvog rezultata i koristi. Ja bih odavno batalio taj posao i za iste pare radio nešto pametnije. Mada, s druge strane, «prazna kutija» je stvarno čudna i misteriozna stvar. Koliko sam ih doneo na svojim leđima, a svaki put kad ih vidim — ne mogu, stresem se. «Prazna kutija» se sastoji od dva bakarna diska veličine čajnih tacni, debljina im je pet milimetara, rastojanje među diskovima četiri stotine milimetara i, osim tog rastojanja, ničeg više između nema. Doslovno ništa, prazno. Možeš tuda gurnuti ruku, možeš i glavu, ako si baš skroz poblesaveo — prazno i šuplje, vazduh i ništa drugo. A opet, jasno je da između njih nešto ima, nekakva sila, koliko se ja u to razumem, jer još niko nije uspeo ni da približi te diskove, ni da ih odvoji jednog od drugog.

Читать дальше →