Пикник поред пута

Начало книги

Стојим јуче с њим у магацину, а већ се смрачило, остало нам је само да скинемо спецодела и можемо у «Боржч» на чашицу жестине. Ја стојим просто онако, подупирем зид, одрадио сам своје и већ држим спремну цигарету — читава два сата нисам могао да запалим, а он се још бакће са својим благом — један сеф је напунио, затворио и запечатио, сад пуни други — узима са транспортера «празне кутије», сваку загледа са свих страна (а тешке су, проклетиње, имају по шест и по кила) и, стењући, пажљиво их ређа на полицу.

Колико се он већ са тим «кутијама» мучи и све без икаквог резултата и користи. Ја бих одавно баталио тај посао и за исте паре радио нешто паметније. Мада, с друге стране, «празна кутија» је стварно чудна и мистериозна ствар. Колико сам их донео на својим леђима, а сваки пут кад их видим — не могу, стресем се. «Празна кутија» се састоји од два бакарна диска величине чајних тацни, дебљина им је пет милиметара, растојање међу дисковима четири стотине милиметара и, осим тог растојања, ничег више између нема. Дословно ништа, празно. Можеш туда гурнути руку, можеш и главу, ако си баш скроз поблесавео — празно и шупље, ваздух и ништа друго. А опет, јасно је да између њих нешто има, некаква сила, колико се ја у то разумем, јер још нико није успео ни да приближи те дискове, ни да их одвоји једног од другог.

Читать дальше →