Sin čovečji

Начало книги

Budi se. Zemlja pod njim je tamna, hladna i vlažna. Leži na leđima, u polju skerletne boje; meki nalet vetra zatalasa travu, i poljem kao da prostruji krv. Nebo je čelično plavo, i intenzivna prozirnost te boje čini da nešto bolno zaškripi u njegovoj glavi. Otkriva sunce: nisko na nebu, veće nego što bi trebalo da bude, nekako bledo i ranjivo, možda čak malo ulubljeno pri vrhu i pri dnu. Biserna sumaglica diže se sa tla i kovitla prema nebu, stvarajući pri tom ustreptale trake plave, zelene i crvene boje. Uz nešto nelagodnosti postoje svestan gustog omotača tišine oko sebe. Oseti se izgubljeno. Unaokolo nikakvog grada, nikakvog znaka ljudskog prisustva na ovoj poljani, u ovoj dolini, kao ni na okolnim brdima. Polako se podiže i uspravlja, licem prema suncu.

Telo mu je golo. Dodiruje ga, postajući svestan svoje kože. Sa tihom znatiželjom posmatra nadlanicu ruke, koju je prislonio uz tamne malje svojih grudi. Kako čudno izgledaju ovi prsti: sa kvrgastim zglobovima, mestimično pokriveni mekim dlačicama, sa dva neznatno ogrebana zgloba, i sa noktima koje je očigledno potrebno dovesti u red. Kao da nikada ranije nije video svoju ruku. Pušta da mu ruka lagano sklizne niz telo; zaustavlja je da bi vrhovima prstiju zadobovao po zategnutoj koži mišićavog stomaka; potom, za trenutak, istražuje trag od blago nabrane kože na mestu gde je bilo slepo crevo. Ruka se spušta još niže, i on otkriva svoje genitalije. Mršteći se, prstima obuhvata testise, i lagano ih odiže, kao da im ispituje težinu. Dodiruje svoj penis, prvo deo pokriven tankom kožicom, zatim deo od mekanog mesa bledocrvene boje, koji se nalazi pri vrhu, najzad i sam vrh. Čudno je imati tako komplikovanu stvar na svom telu. Ispituje, dalje, svoje noge.

Читать дальше →