Соларис

Начало книги

У деветнаест часова бродског времена сишао сам, пролазећи поред оних што су стајали покрај бункера, металним лествама у унутрашњост капсуле. У њој је било управо толико места да се могу дићи лактови. Након прикључења спојнице с водом који је вирио из зида скафандер се надувао и отад нисам могао да начиним ни најмањи покрет. Стајао сам — или, тачније, висио — у ваздушној постељи, потпуно сједињен с металном кором.

Дигавши очи, угледах кроз обло стакло зидове бункера и, нешто више, нагнуто над њим Модарово лице. Одмах је нестало и изгубило се у мраку, јер је одозго спуштен тешки заштитни затварач. Чуо сам осам пута поновљен фијук електричних мотора који су притезали завртње. Затим — шиштање ваздуха пуштаног у амортизаторе. Очи су ми се привикавале на мрак. Већ сам разазнавао бледозелену контуру једине казаљке.

«Спреман, Келвине?» разлеже се у слушалицама.

«Спреман, Модаре», одговорих.

«Ништа не брини. Станица ће те прихватити», рече. «Срећан пут!»

Читать дальше →