Kirie

Начало книги

На једном високом врху лунарних Карпата стоји самостан Св. Марте Витанске. Зидови су му од живе стене; дижу се, тамни и врлетни пут самог обронка планине, у небо које је увек црно. Као се приближавате од северног пола Платоновим путем, најпре вам у очи упада крст који се уздиже над здањем, оцртавајући се спрам плавог диска Земље. Али до вас не допире звоњава звона јер у безваздушности нема звука.

Можете их чути унутра, у канонским сатима, кроз крипте, где брује машине што стварају привид земаљске животне средине. Уколико се мало задржите, чућете их како сазивају на реквијемску мису. Постала је, наиме, традиција да се у самостану Св. Марте упућују молитве за оне који су нестали у свемиру; а њих је све више са сваком протеклом годином.

То није главни посао сестара. Оне су ту да се нађу болеснима, сиромашнима, богаљима, особама сишлим с ума, свима које је свемир скрхао и одбацио. А Месец је пун таквих, изгнаника који више нису кадри да издрже Земљину силу теже или за које постаји бојазан да би могли да пренесу заразу са неке непознате планете; а можда главни разлог њиховог изгнанства лежи у томе што су људи постали одвећ заузети својим границама, тако да немају кад да се бакћу посрнулима. Сестре подједнако често носе скафандре и своју одору, а у равноправне делове опреме спадају им ташна са првом помоћи и бројанице.

Читать дальше →